(Ђорђе Ивковић) – Пет српских џелата

(Ђорђе Ивковић) – Пет српских џелата

5dzelata

slobodan-antonic-foto vestСлободан Антонић је поставио себи питање „Има ли у Србији елите?“. Одмах је одговорио позитивно, да, има, само је направио поделу на „функционалну елиту“ (То су они који држе кључне положаје у политици, економији и култури – људи на врху друштва) и „нормативну елиту“ (у ту елиту грбавог имена спадају најбољи у својим професијама, при чему они – да би били елита, а не само добри стручњаци – морају да буду морални и сазнајни врх заједнице. То значи да ти људи морају озбиљно да брину о својој заједници.) И таман смо очекивали да развије тезу о „колонијалној елити“ , професор је закочио и задржао се на боранији.

У оквиру „колонијалне елите“, постоји једна екстремна врхунска елита коју професор, можда из разлога одбране удобног положаја „нормативног елитисте“, не сме ни да помене. То је елита српских џелата. Ми ћемо се, само на основу резултата, задржати на елити најновијих српских џелата. Ово је наша кратка ранг-листа.

НАЈВЕЋИ СИН КАО ЕТАЛОН
imagesТито је највећи. Тесна му беше Југославија, некмоли мала Србија. Надилази и епоху, будући да је сврстан у десет највећих крволока ХХ века.

Ако су злочини над Србима у питању, и Синан-паша је пацер за њега. Рачунамо да се о томе већ довољно зна, па ћемо поменути само понешто, да омеђимо критеријуме селекције навећих савремених српских џелата.

У једној недавној анкети у Хрватској, Тито је проглашен за најзнаменитијег Хрвата свих времена. Знају добро Хрвати какав беше Тито, па су га поспрдно оценили да има стил generalissimusa из Трећег свијета. Није се могло више очекивати од некога ко је васпитаван од самохране мајке, кућне помоћнице у богаташким кућама (како гласи највероватнија биографска варијанта младог Јошке).

Тито је интригама, заверама и лично организованим ликвидацијама побио комплетан ондашњи ЦК КПЈ да би преузео власт у партији. После је сличним средствима чистио најближе сараднике.
Тито је лизао чизме Стаљину, Черчилу, Павелићу, фон Хорстенау да му уделе државну власт. Свако то његово лизање чизама Срби су плаћали десетинама хиљада живота.

Чак и највећи Титови противници зазиру од осуде његових државничких способности. Из аспекта очувања свог положаја не може се спорити да је био успешан. Међутим, ако се исто гледа са српског становишта, дугорочне последице су ужасне. Сама послератна подела државе на републике урађена је по очигледном антисрпском концепту и последице консеквентно трпимо.

У питању спољње политике, Хрвати су могли бити мирни, јер су увек могли рачунати на моћну подршку Ватикана и Немачке. Српску судбину одређују друга правила и гео-политички механизми.
Титово „не“ Стаљину, значило је „да“ НАТО-пакту. На страну етичка димензија овог „не-да“ еквилибрирања. У пракси то значи да је „Трст наш“, па после није наш по пристојној тарифи и „carte blanche“ за ликвидацију „унутрашњих непријатеља“. Међутим, Тито је паралелно војно помагао ослободилачке покрете браће несврстаних по Африци, Индокини и другим географски далеким дестинацијама, против великих сила. Тако је примерице 18.1.1958. пресретнут од стране француске морнарице код алжирског Орана југословенски теретни брод „Словенија“ са 150 тона оружја и муниције намењених алжирским побуњеницима. Французи су стари српски савезници па је мешање у сукоб унутар „француске фамилије“ супротан српским интересима.

Ништа паметнија није била одлука да се са Израелом прекину дипломатски односи због њиховог рата са Арапима 1967. Чак је у хијерархијски дисциплинованој Tитовој пирамиди власти дошло до јаких турбуленција по овом питању…“ Сазнавши да се односи прекидају „по нарећењу”, чланови Спољнополитичког одбора Скупштине СФРЈ демонстративно су напустили седницу. Вељко Мићуновић је већ тада предвиђао негативне последице одлуке са највишег места…“. Какву су корист могли имати Срби замерајући се скоро свемоћном јеврејском лобију, а ради помоћи Арапима који нам никада неће бити пријатељи?

Фаму о „ненадјебивом“ Титу може илустровати епизода из већ поменуте 1958. године. На Титову иницијативу, тада је окончана америчка војна помоћ Југославији у вредности 750 милиона долара (цифру ваља помножити најмање са 6 да се добије приближни данашњи еквивалент). Титу више није било потребно толико оружје већ „кеш“ за одржавање расипничког државног система. И, гле, само пар месеца након Титовог раскида тесне сарадње са Американцима, Совјети „одлажу“ раније обећани кредит од 285 милиона долара, па је пропао још један од „петогодишњих планова“. Млади би то назвали „испалом“, а велики Тито са својом камарилом полуписмених теоретичара и приучених мудраца ускоро је морао да крене у прву „привредну реформу“.

Када је падом Берлинског зида СССР поражен, престала је потреба за постојањем СФРЈ, а Срби су остали на брисаном простору. Апсурд је потпун – на Титову сахрану дошла је маса светских државника, истовремено сви су били окренути против Срба.

Хрвати знају зашто толико цене Тита: „…Јосип Броз Тито био је несумњиво велики, важни свјетски државник. Тито је непосредно заслужан за садашњи међународни положај Хрватске (као и Словеније или Косова). Тито је, поновимо, био најефикаснији противник српског национализма у бившој Југославији.“

Па како је такав пропалитет и зликовац заслужио српско обожавање? То се оличава у простонародном афоризму „Тито је крао, али је и људима дао/Ови данас краду, али нама ништа не даду.“ Иво Андрић је написао „Чувајте се римованих истина!“

Ко су дакле највећи српски џелати после Тита?

1.ЗОРАН ЂИНЂИЋ – Квислинг дечијег лица
images (1)Најпознатија његова реченица; „Коме је до морала, нека иде у цркву!“
Све је педантно цензурисано, па не знамо ко је Зорану тата. Штури и никад довољно сигурни подаци Википедије казују да је Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) као мали живео је са самохраном мајком Милом, која је радила као кућна помоћница на имању богатунске породице Изетбеговић. Иако рођени у истој кући, судбина их је послала на различите стране. Изетбеговићи су стигли из Београда у Босну, док је Ђинђић отишао из Босне у Београд. Алија се касније у Сарајеву борио за Босну, а Ђинђић у Београду против Србије.

И поред похвала које је добијао од најпознатијих медија попут СНН, новинар британског Гардијана, Нил Кларк, описао га је као „квислинга из Београда“ који је радио у корист Запада и држава које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999.

Истина је да је Зоран Ђинђић одрастао као распуштени фрајер и ситни крадљивац у самоуслугама. Крхке грађе и слабог нерва, али склон криминалу и завери. Ни Србин, ни не-Србин. Језуита и вулгарни макијавелиста.

Ако заненаримо омладински ситни криминал, Ђинђић је почео да се истиче као бунтовни студент филозофије, троцкиста, коме Титов комунизам није био довољно комунистички. Имиџ су му били рубашка и чизме. Као такав, отишао је у Немачку и постао близак са присташама ултралеве терористичке организације Бадер-Мајнхоф и Јошком Фишером.

Паралелно постаје шпекулант и ситни капиталиста.

Зоран Ђинђић је докторирао филозофију на католичком (језуитском) Универзитету у немачком граду Костанцу. Волео је језуите и писао о њима. Његова супруга Ружица је у интервјуу загребачком листу „Глобус“сведочила да је Зоран имао више католички менталитет и да она сваког 24. децембра са Бранком Прпом, удовицом Славка Ћурувије, дочекује католички Божић, а ту су још Борка Павићевић, Горица Мојовић и Надежда Гаће.

Крајем осамдесетих се враћа у земљу и добија место на универзитету у Новом Саду и у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду.

Онда улази у политичку каљугу. Први велики успех био је рушење „политичког оца“ Драгољуба Мићуновића који је касније знао да прокоментарише да је „са Ђинђићем ушао новац у Демократску странку“. Ђинђић је родоначелник српских пирамидалних политичких странака, у којима корист има клика око оснивача, а коначни губитник је народ.

Нема много чврстих доказа о Ђинђићевим диловима са подземљем и политичким уротама и подвалама, али свака стопа му је смрдљива и крвава. Пењао се политичким лествицама рушећи политичке лидере опозиције, док је са Милошевићем био више у пословним односима.

Стодневни протести коалиције „Заједно“ по цичи зими због крађе локалних избора 1996. године остали су, између осталог, упамћени по тајном састанку тадашњег председника Србије Слободана Милошевића и једног од три лидера коалиције Зорана Ђинђића. Неколико месеци касније дошло је и до сукоба Ђинђића са лидером СПО Вуком Драшковићем, који је и обелоданио да се тај сусрет догодио. Драшковић је изјавио тада: Зоран ми је рекао ‘састао сам се са Милошевићем, па шта’.

Истовремено, постоје докази да су подземне криминалне групе, контролисане од стране Зорана Ђинђића и повезане са америчком обавештајном службом, извеле серије атентата на кључне људе који су подржавали Милошевићев режим, укључујући министра одбране Павла Булатовића и Жику Петровића, шефа југословенског авиопревоза.

Зоран Ђинђић јесте „охрабривао“ НАТО да истраје у бомбардовању Србије, да би Милошевић био оборен с власти. Космет га се није нарочито тицао. Једна изјава се може фалсификовати, константна прича у истом контексту не.

Када су С. Милошевић и његова Социјалистичка партија коначно пали, Сједињене Државе су добиле “реформистичку” владу у Београду какву су желеле. Нови председник Војислав Коштуница је примио букете, али полуге моћи је држао човек Стејт Дипартмента Зоран Ђинђић – и он сигурно своје вашингтонске спонзоре није изневерио!

Када је у јануару 2001. године постао премијер Србије, Зоран Ђинђић је већ најтешње био повезан и са “сурчинским мафијашким кланом”. На то је указао и бивши припадник СДБ Момир Гавриловић, али је убрзо после посете кабинету тада савезног председника /Војислав Коштуница/ био ликвидиран.
Уместо да по угледу на Краљевину СХС/Југославију уведе „порез на ратне добитке“ и тако по кратком поступку реши Милошевићеве ратне профитере, он их је уз образложење „да Србија нема времена“ не само аболирао (сем политички неподобних браће Карић), већ се спанђао са њима.

Ђинђић, новопечени антикомуниста који није скренуо са Титовог пута, у политику је увео смутљиве клинце опасних намера, несвршене студенте који су постали његови саветници, доминистри, директори јавних и друштвених предузећа.

Који су то позитивни резултати политике Зорана Ђинђића? У високо школство у Србији увео је болоњски процес, који се данас у ЕУ напушта као потпуно погрешан концепт. Противуставно је избацио ДСС из Скупштине (преко чијих леђа се дочепао власти), штитио је Чумета – несумњиво једног од тројице највећих криминалаца после Аркана – као „заштићеног сведока“. За памћење је кампања ‘Србија на добром путу’ током које је исмевао грађане Бора и Мајданпека, рекао им да посеку шуме око града и да крену да саде кикирики!? Испраћен је јајима оданде. Први приоритет му је био програм „економске реформе“- која се сводила на распродају државних ресурса Србије западним корпорацијама. За две године хиљаде друштвених предузећа распродате у бесцење, углавном корпорацијама из Западних земаља. Он је ударио камен темељац за гробницу Србије. Али нису били у питању само национални ресурси за које је тротцкиста Ђинђић добио наређења да их распрода. Дошло је време да се и Милошевић лично уклони, за награду од 100 милиона долара. Датум испоруке -28.јун 2001, Видовдан – сигурно није случајан. Толико српске историје је и Ђинђић знао. Тим очигледним изругивањем најсветијег српског празника вероватно се желео употпунити пораз Српства што је Ђинђић и потврдио изјавом да се “европска Србија“ опредељује за “царство земаљско“ тј. за “европски стандард“ макар се морао платити душом и образом. Упркос западним хвалоспевима Ђинђић ће остати запамћен по томе да се обогатио продајући своју земљу онима који су тако немилосрдно водили рат против ње, свега неколико година раније. Нико не демантује да је иза покојног Ђинђића остало енормно лично богатство, па је с тога записник са оставинске расправе након његове смрти државна тајна.

Свака издаја тражи нову издају. Заплетен у издаје више није имао излаза. Последњи очајнички покушај да нешто промени је његово позно скретање ка патриотизму. Али, било је већ касно и Зоран Ђинђић се предао. Више се није ни бранио од атентата. Убили су га у сачекуши његови другови.

Можда је највећи Ђинђићев злочин што је убио веру у народу да може сам да се одбрани од зле власти.
Иза њега је остао мит без основа о несхваћеном „визионару и реформатору“, пребогата удовица, гомила гелиптера које је увео у политику и које више нико не пита за први милион „јер су испрљали руке чистећи Србију“ и опустошена земља скрханог народа.

Његов ковчег су из Храма светог Саве изнели најближи сарадници, све људи од достојанства (а да ли су међу њима били и организатори атентата и људи из „политичке позадине“, можемо само да слутимо): Зоран Живковић, Чедомир Јовановић, Борис Тадић, Владимир-Беба Поповић, власник Крмиво-продукта Драгољуб Марковић и власник МК Комерца Миодраг Костић. Недостајао је само Зорану најмилији – Станко-Цане Суботић.

2. БОГИЋ БОГИЋЕВИЋ – професионални Бошњак
Bogic_Bogicevic_portret_2Богић Богићевић је рођен у Угљевику 15. Маја 1953. О Богићу Богићевићу нема пуно да се прича. Он је пример како есенција глупости, националне неодговрности и аустроугарског васпитања може за врло кратко време да произведе рат и судбинско страдање рођеног народа.

Можда баш зато, Богић Богићевић је најзаборављенији српски политичар. Био је члан Председништва СФРЈ од 16. маја 1989. до септембра 1991. године. За члана Председништва СФРЈ изабран је референдумом грађана БиХ, 25. јуна 1989 године, између пет кандидата, те тако, постао први, демократски изабран члан Председништва СФРЈ из СР БиХ.

Учесник је историјске седнице Председништва СФРЈ, одржане 12. марта 1991. године када је овај орган одлучивао о увођењу ванредног стање у СФРЈ. Војни врх предлаже подизање борбене готовости, али је „стварни циљ био увести војну управу у Словенију и Хрватску те срушити републичка руководства у Македонији и БиХ“. Политичар који ће “у догађајима који су претходили сукобима у Југославији, показати велику одговорност, принципијелонст и одлучност” Као члан Председништва СФРЈ је на изненађење про-милошевићевских чланова Председништва, иако и сам Србин, гласао против. Од тог времена вреде речи које је изговорио: “Ја јесам Србин, али не по професији“.

Та „велика одговорност“, како поступање ББ цинично називају проусташки новинари, то бизонско „НЕ“ је произвело рат – и то је ствар историјске фактографије а не личне пристрасности. Није он само тада рекао „не“, већ се сврстао на страну хрватско-словеначке коалиције (у којој је Македонија била врло колебљиви трабант). Кључна ствар је да је изабран на директним изборима, па га није било ни мало лако сменити. При томе, ББ је победио свуда у БиХ – сем у Сарајеву. Подразумева се да су Срби акламативно гласали за њега. Ваљда је логично да има особиту одговорност према онима који су му дали своје поверење, а не да ради против њих. Међутим, он је под изговором да „заступа све грађане БиХ а не само Србе“ стао на страну другог дела „грађана БиХ“ и то онога дела који је брутално кршећи устав БиХ решио да од БиХ створи џамахирију у којој за Србе нема равноправног живота.

Да је ББ био иоле одговоран, однос гласања у Председништву СФРЈ не би био „пата-карте“ (где су усташе уз кикот увек могле рачунати на подршку блањаног па тесаног Србина) који је неумитно водио у хаос, већ би био 5:3 у корист пројугословенске струје. Вероватно би се тај однос брзо претворио и у 6:2. Каква је логика да однос 5:3 води у рат (како је тврдио), а 4:4 не води у рат? У сваком случају, преговори око наше будућности би се водили у радикално другачијим околностима и распоредом терета одговорности. Богић Богићевић свакако и никако, није имао мандат да води СФРЈ у ратни распад.
(Ово се не односи на моју личну перцепцију СФРЈ, већ на реалну политичку констелацију).

Какво је национално поимање ББ било може послужити податак да је истом приликом, када је „прозрео“ намеру војно врха, гласао да се ЈНА стави на страну Слободана Милошевића, који му је иначе био одвратан, у сукобу са српским националистима 9. Марта 1991. уз образложење да „није знао да ће војска изаћи са тенковима“. То може само ако је био уверења да ће војска изаћи са бициклима.
Тренутак његовог потпуног остварења је био када је Борислав Јовић заплакао:
„…Богићевић: …Сједница је настављена 14. и 15. марта. Између осталих, позвао ме је Јовић. Ја нисам могао вјеровати да човјек у тим годинама почиње да плаче. Ја том његовом притиску, као и десетинама, стотинама других телефонских, писмених, усмених … нисам подлегао. Нисам се никада двоумио, нисам се колебао, нисам никада имао друго рјешење.“

Тако је Богић Богићевић постао српски Славко Кватерник.

Као награду дарован је местом предсједника Олимписког комитета Босне и Херцеговине.

3. ВЕЉКО КАДИЈЕВИЋ – Дезертер са два ордена за храброст

veljko-kadijevic-preminuo-general-vojska-foto-tanjug-1414967299-586419Главина, Имотски 21. Новембар 1925 – Москва, 2. новембар 2014. Москва. Отац Мирко био учесник шпанског грађанског рата, и умро у Шпанији 1936. Године. Вељко је 1943. године, ступио у партизане и постао члан КПЈ. После WW2, наставио је професионалну службу у Југословенској народној армији. Од 1958. до 1962. радио је у Првој управи Генералштаба ЈНА у Београду, организацијској јединици југославенске војске задуженој за израду ратног плана, заједно с Фрањом Туђманом и Душаном Биланџићем. Завршио је Вишу војну академију и Ратну школу ЈНА, а 1963. године и Колеџ за команданте и генерале ( US Army Command and General Staff College) америчке војске. У периоду од 15. маја 1988. до 8. јануара 1992. године обављао је функцију савезног секретара за народну одбрану СФРЈ. Од 2001. године живео у Москви. Носилац је многобројних југословенских одликовања, међу којима су два Ордена за храброст и др.

Иако никада нису саопштене званичне бројке, подаци који се сматрају најближима истини, говоре да је ЈНА крајем осамдесетих имала преко 220 хиљада људи сталног састава под оружјем. Располагала са око две хиљаде тенкова, 1,5 хиљада оклопних транспортера и борбених возила пешадије, стотињак ратних и помоћних бродова, 700 борбених авиона и 200 хеликоптера, на хиљаде топовских цеви различитих калибара, неколико лансера ракета земља-земља ФРОГ-7, домета 100 км. Ту су били разни подземни аеродроми, „тајна“ атомска склоништа за руководећу елиту чија је изградња коштала на милијарде долара и разни други објекти, колико скупи, толико безвредни. Истина је да је наоружање било помало демоде, али га је било много и премного, поготово за један грађански рат.

И таква сила под командом Титовог омладинца и америчког кадета Вељка Кадијевића, у Словенији је разбијена од локалних волонтера и ловачких друштава за десет дана, да би даље кренула путем срамног расула.

У ратовима лако долази до деморализације војске. Сетимо се да је после Дринске битке 1914. Прва српска армија доживела скоро потпун распад, иако су ратни циљеви били јасни, почетни морал изузетно висок, а официрски кадар је дао све од себе. Прву армију једва су поново дигли генерал Живојин Мишић, 1300 каплара и лично Краљ Петар у пратњи два сина у првим борбеним редовима. Шта се могло очекивати у ЈНА која није ни припремана да брани државу од усташа? Та војска је утемељена на миту о (аустрофилном) “братству и јединству” свих југословенских народа и народности и идеолошки ослоњена на Савез комуниста који се распао пре државе а само мало после свог родоначелника СУБНОР. Распад је почео у врху ЈНА на чијем је челу био идеолошки затуцани, национално кастрирани и војнички неспособни Вељко Кадијевић. Није ово чудо, с обзиром да је у селекцији официрског кадра владала негативна селекција. Основни критеријум је био морално-политичка подобност, затим је требало проћи безбедносну проверу која се базирала на параметрима „Бихаћке републике“, и врло важна је била национална и територијална заступљеност. Тако су у тој чудној пирамиди, најгори избијали на највише позиције.

Из плејаде битанги, зликоваца и џибера на позицијама „савезних секретара за народну одбрану“ и „начелника генералштаба“, као карактеристични пример ћемо навести случај Радомира Хамовића званог Раде, учесника Народноослободилачке борбе, народног хероја, генерал-пуковника ЈНА и у периоду 1961-1966. Начекника генералштаба ЈНА. Елем, тај Раде у својој аутобиографији „Капетан Раде са Романије“ пише да је његов отац Милан био пословни мозак породице. Током Првог светског рата обогатио се тргујући кафом и храном уз одобрење аустроугарске владе. Колика је његова вера у комунизам и социјалну равноправност била, можемо закључити из податка да је васпитао свог наследника Вука Хамовића, једног од највећих овдашњих муњевитих тајкуна неидентификованог првог милиона.

ЈНА је – показаће се касније – некакву квази-стратегију имала: то је оно што генерал Вељко Кадијевић у својим мемоарима дефинише као “излазак на границе будуће државе”. Те границе су 1990. и 1991. цртали сви: др Војислав Шешељ, Савез комуниста – покрет за Југославију (СКПЈ), Алија Изетбеговић и Киро Глигоров… Сви нацрти обухватали су мање-више исте територије, разликовао се само њихов политички садржај. У таквој конфузији и без проглашеног ратног стања, национални консензус био је немогућ.

На другој страни ново-усташка војска је формирана од највиших часника ЈНА а да Кадијевић није ни мукнуо. Први министар обране, добављач оружја и заповједник хрватског Збора народне гарде био је генерал Мартин Шпегељ, први начелник Главног стожера био је генерал Антун Тус, први заповједник ХРМ-а био је адмирал Свето Летица, а први заповједник ХРЗ-а био је генерал Имра Аготић. Уз њих генерали Томислав Биондић, Јосип Ерцег, Божидар Грубишић (Србин), Јосип Игнац, Иван Штимац.
Комплетан високи официрски састав војске БиХ Алије Изетбеговића, међу којима је такође било Срба, је из ЈНА. Опет ћемо дати карактеристични пример: Сакиб Махмуљин, бивши је официр ЈНА с чином мајора. Чврсто је повезан с муџахединима (постоје видео снимци на којој се јасно види на скупу муџахедина), а сматра се и једним од “твораца” одреда “Ел Муџахид”. Како је Сакиб прошао безбедносну проверу?

Лакши пут је да се ЈНА комплетно оптужи да је дезертерска. То није цела истина. Прилике су биле такве да су официри кој су остали верни заклетви проглашени за ратне злочинце, док дезертери и издајници воде државе.

На почетку распада СФРЈ у Словенији је остало стотинак тенкова и самохотки, само у Вараждину је остављено (генерал Трифуновић) 65 исправних тенкова. Нешто касније, ЈНА признаје да јој је отето 170 тенкова и 142 оклопна возила.

Немогуће је проценити штету екс-ЈНА почињене минирањем, онеспособљавањем или демолирањем и/или пљачком сопствене имовине. У том тренутку с почетка деведесетих за крађу и предају војно тужилаштво је поднело 700 кривичних пријава против стотинак официра, 50 подофицира, 500 војника и на десетине цивилних службеника.

Генерал Марјан Чад и његови потчињени су одбили наређење ВШ (Čovjek čiji je neposluh spasio Rijeku) и предели усташама складишта наоружања у Делницама. Далеко од тога да је то једини случај; не, био је то стандардан поступак ЈНА у Хрватској због кога је изгубљен рат, али је карактеристичан. Осим одбијања наређења, предаје огромне количине наоружања и технике, испосавило се да „моћна и традиционална војна структура“ не зна ни колико топова има у неком складишту!

Већ тада, током 1991-2, хрватски генерали су закључили на основу предаје ЈНА у касарнама, да је рат фактички добијен. У исто време Кадијевић и његови официри, школовани у истим школама, нису знали где ударују. Повлачење војске у касарне, „тампон зоне“, скандалозно двомесечно порозно окружење Вуковара, изазивање опште конфузије, опис је стања на српској, односно југословенској страни.

…Горњомилановачка резерва дигнута је у ноћи између 16. и 17. Септембра 1991; речено им је да иду у Санџак, али су се нашли у околини Руме у својству “елитног одреда добровољаца за чишћење заосталих џепова отпора чим Вуковар падне”. Добили су оружје које не познају; није било лекарских прегледа, па су се са здравима у строју нашли дијабетичари и срчани болесници; снајперске пушке које су добили нису биле упуцане. Када су резервисти поставили логична питања официрима, названи су издајницима и кукавицама… Ваљевски резервиста Владимир Живковић седа у оклопни транспортер и одвози га до пред Скупштину СФРЈ у знак протеста… Како да се схвати тај ред и дисциплина кад неко може да седне у борно возило, а да нико не примети ни да фали нити ко је и куда иде, пређе 100км јавним путевима и тако изађе пред скупштину?!

Из Београда су Кадијевићу са пуним правом приговарали што не спречава, односно што то ради аљкаво и трапаво, наоужавање Туђманове страначке војске, класичних СА одреда. Карактеристично је било стално оклевање и дезоријентација. Према Бранку Мамули је то изгледало овако: “Кадијевићу, као увијек, недостајало је покриће – Предсједништво СФРЈ није функционирало, чекао се избор Месића, а уставне замјене у командирању оружаним снагама није било.”

Уместо да се „не изува“ из чизама због војничких обавеза, Кадијевић се бавио политичким ујдурмама.
Кад се рат у Хрватској већ распламсао, у августу 1991. Кадијевић се у хангару задарског аеродрома срео насамо са хрватским председником Фрањом Туђманом. Њих двојица су друговали у Београду 1950-их као млади официри. Садржај разговора отишао је у гроб с обојицом.

Са Месићем и Антом Марковићем је „меркао“ свргавање Милошевића и Туђмана.
Ишао је дотле да се упетљао у покушај пуча у Русији.

Када је све упропастио и када је издаја ЈНА била потпуна, повукао се у миран живот. Чим су око куће почели да му се шуњају истражитељи Хашког трибунала, „запалио“ је у Русију, ону исту у којој је хтео да учествује у промени поретка. Тамо је написао књигу „Контраудар“, у којој се бавио својим правдањем, а на крају је изнео план како да из Србије крене револуционарни контраудар, са илегалцима у првим борбеним редовима, и све се варти на старо…“ Организација мора бити »спој младости и искуства« (стр. 300), која мора бити масовна, а политички деловати јавно и илегално. После самог ослобођења Србије нека ова организација постане партија, масовна политичка организација!“

Човек је остао закопан у неком Булајићевом филму, и само у таквој некој фикцији могао је да победи.

4. СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ – Фалсификовани Карађорђе
Davis-3О Слободану Милошевићу (Пожаревац, 1941 – Хаг, 2006) се много зна, али нико неће да зна.
Многи га сматрају за највећег Србина, коме међутим нико, ни родитељи, ни рођени брат, ни деца нису Срби. А ни сам Слободан Милошевић до 1987. није био Србин. Затим се преко ноћи самопрогласио за неприкосновеног бранитеља српства који је српски народ третирао као марву.
Све што смо највећом муком стекли од Орашца 1804. до Версаја 1919. Милошевић је проћердао у Карађорђеву за дванаест година своје страховладе. Само на основу ових пар чињеница, он би лако могао доћи на врх наше ранг-листе најгорих нових српских џелата. Оно што га делимично аболира су чињенице да није он измислио према Србима дискриминаторски устав из 1974., није он заговарао распад државе који никако није могао мирно проћи на штету већине њених грађана, већ је то била клика око Тита на челу са Кардељем који је према неким подацима још 1957. отворено предвиђао „разлаз“ република; није измислио ни усташе ни балисте, којији су хтели да управо ратом, уз подршку својих старих савезника, остваре своје великодржавне пројекте. Нису његова кривица класични издајник Богић Богићевић, дволични Вељко Кадијевић и усташки технократа Анте Марковић који су држали кључне позиције у распадајућој држави. Ратни детонатори су најмање били у Милошевићевим рукама. Коначно, не може најкривљи бити човек кога су убили у Хагу.

Слободан Милошевић је био титоистички апаратчик средњег ранга и политички вазал свог сениора Ивана Стамболића, који је испуњавао све критеријуме данашњих одредница „другосрбијанац“ и аутошовиниста, па је и сам СМ деловао сходно томе.

Када је 1983. из привредно-политичке зоне коначно упловио у чисту политику, понашао се ригидно титоистички. Наступао као ново „сиво одело“ у партијском апарату — опрезан бирократа који је понављао титоистичке пароле „братства и јединства“ и који је чак био виђен као борац против растућег „српског национализма“. Стамболић га је користио за интерне прљаве послове и фракционашке борбе. Чињеница је да је Милошевић гушио српски бунт који се од 1982. са Космета ширио на целу Србију. Остаће запамћено и да је забранио издавање дела Слободана Јовановића.

Априла 1982. године 21 свештеник Српске православне цркве, међу којима неколико будућих епископа (Атанасије Јефтић, Иринеј Буловић, Амфилохије Радовић), упућују највишим црквеним и државним органима „Апел за заштиту српског живља и његових светиња на Косову и Метохији“, који говори о „планском геноциду над српским народом“ и актуелизује косовски завет. Године 1985, припадници „Српског покрета отпора“ са Косова упућују државним органима петицију, чије састављање су помогли и Атанасије Јевтић и Добрица Ћосић, у којој кажу да покрајином владају великоалбански шовинисти који су окупирали део Југославије и над Србима чине геноцид. Југословенска и српска власт на ове оптужбе је гледала као на испољавање српског национализма. Макар колико се јавна гласила трудила да прикрију (прећуте) Захтеве 2016 становника Косова (зване и Петиција 2016), без коментара објављене у београдским Књижевним новинама број 700-701 од 15. децембра 1985. године, та је петиција реметила званичну политику окошталог антисрпскога партијског и државног „естаблишмента“. Срби са Косова тих година протестују по градовимаСрбије, а 26. фебруара 1986. године њих стотинак проваљује у савезну скупштину, захтевајући увођење ванредног стања и укидање аутономије Косова.

Брутално убиство Данила Миличића у Самодрежи и бестијални злочин над Ђорђем Мартиновићем 1985. показивали су дивљачку природу шиптарског шовинизма, али и невероватни цинизам титоистичког режима у заташкавању ових злочина и, нарочито, безосећајни однос Слободана Милошевића према патњама Срба са Косова и Метохије. Довољно је пажљивије проучити само „случај“ великомученика Ђорђа Мартиновића да би се искључила свака добра намера Слободана Милошевића. Руководство комунистичке Југославије било је уједињено у заташкавању случаја који је, противно бројним лекарским налазима, обележен као самоповређивање. Срђан Крстинић, касније адмирал у Армији Републике Хрватске, инсистирао је да се Мартиновић избаци са ВМА. Стане Доланц је закључио случај изјавививши 1987. на Телевизији Љубљана: „Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса… Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харикири.” Изјаву Доланца присутни новинари су пропратили смехом. По тужби Ђорђа Мартиновића, Други општински суд у Београду донео је 1990. године пресуду према којој је држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно скривање истине. Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 100.000 дм. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена. Извршење пресуде су пречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву ССНО. Мартиновић је после пет операција коначно под присилом продао своју њиву у Гњилану и населио се у селу Читлук крај Крушевца, где је и преминуо 6. септембра 2000. Иза себе је оставио супругу Јагодинку, три сина, кћерку и десеторо унучади. Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО бомбардовања СРЈ 1999.

Почетком 1986. објављен је Меморандум САНУ, који демонстрације Албанаца праћен серијом злочина над Србима назива „неофашистичком агресијом“ и наводи да се на Косову спроводи „физички, политички, правни и културни геноцид над српским становништвом“. Председник председништва Србије Иван Стамболић, критикује Меморандум, називајући га смртоносним шовинистичким манифестом. Овакве квалификације изречене од стране првог човека Србије тог времена, не би се постидела ни Соња Бисерко. Иван Стамболић је својом политиком омогућио прогон Срба са Космета, уз истовремено дивље насељавање Албанцима. Ту и такву политику Слободан Милошевић је беспоговорно бранио и спроводио.

Опште мишљење је да се Милошевићева иницијација у велкосрбина догодила 24.априла 1987. у Косову Пољу чувеном реченицом „Нико не сма да вас бије!“. Можда је он те вечери и био емотивно уздрман, потрешен, фрустриран. Али, таква нагла, заправо моментална просветљења могућа су у филмовима или старим сагама, не и у реалном животу. Милошевић сигурно није покренуо српски одбрамбени бунт који је трајао већ пет година уз значајан отпор „Слобе-Србина“, већ је зајахао на његов незадрживи талас и скренуо га и упропастио. Искористио је српску муку да избије на врх власти и почисти све противнике, међу њима и оне који су га направили.

Заблуда једнаког ранга је да је Милошевић произвео смену про-усташког (тзв. „аутономашког“) руководства у Војводини, накнадно инвентивно названог „антибирократска револуција“. Срби у Војводини тада више нису хтели ни могли да трпе да буду хрватски санџак, и да им се бахато затире национални идентитет. Да није у питању никаква „антибирократска револуција“ доказ је да се голема већина комунистичког кадра, када је видела да су аутономаши пали, једноставно пресалдумила у највеће „слобисте“. Супротно, они који су у Војводини изнели „догађање народа“, само пар година касније од Милошевићевог режима су проглашени за „силе хаоса и безумља“, „фашисте“ и слично. Дакле, квалификације су сувише сличне квалификацијама Наташе Кандић, васколиког НВО сектора, Пере Луковића, Динка Грухоњића или хрватског тиска, да би могло бити случајно. Како се најчешће дешава „ко другом јаму копа, сам у њу упада“. Тако се десило и Милошевићу. Како год, ниподаштава се кључна чињеница да су анти-аутономаши (касније највећма изразити анти-слобисти), сменом антисрпског војвођанског руководства, спречили да рат у најави плане и на северу Србије.
Милошевић је јасно знао шта да ради за себе и своју власт, али није знао шта ће са државом.
Истина је да је јануара 1990. године на 14. Конгресу Савеза комуниста Југославије, делегација Србије, коју је предводио Слободан Милошевић, тражила је да се укине Устав из 1974. године, који је давао подједнаку власт свим републикама, односно неједнаку власт народима и никакву грађанима.

Милошевић је захтевао да се уведе систем „један човек, један глас“. Због овог предлога, делегације Словеније и Хрватске (које су предводили Милан Кучан, односно Ивица Рачан) напустиле су конгрес. Да би себи запечатили судбину, Срби из Хрватске су издали Јована Рашковића и своје поверење дали Ивицу Рачану ?! (То су ти момети који Милошевића делом аболирају, без обзира на мотивацију његових поступака – да ли је хтео да заштити Србе, или да одржи ауторитарни титизам.)

„Палан Б“, или резервна стратегија, пошто није могао да одбрани СФРЈ, је био: “Прво је потребно ослободити све српске крајеве из тадашње Републике Хрватске, а затим извући јединице ЈНА на границе једне будуће југословенске државе. Као противнике ЈНА у том времену именовао је хрватску усташку војску и већину индоктринираног хрватског народа, међународну заједницу“ (Б. Јовић). Тако су, под изговором заштите Срба хтели да омеђе нову, смањену али сложнију Титославију. Дакле, Милошевић и његови војно-политички сарадници нису знали ни за основни принцип „умећа ратовања“ по Сун Цу-у, да се рат мора победоносно завршити на територији непријатеља. Уистину, чим је Хрватска међународно призната, стратегија се показала као катастрофа.

Генерал Миле Новаковић: “ Чињеницу да су у јесен 1991. године Кордунаши у југословенској ТО држали положаје 27 километар од Загреба, мостове на р. Купа, а простор до Загреба био небрањен, тадашње југословенско и војно руководство није процјенило као битан елеменат на стратегијском нивоу. Девет од расположивих дванаест оклопних и механизованих бригада употребљавало се око Вуковара, 300 километара од Загреба, а на 30 километара од Загреба -ниједна. Да је урађено обрнуто, ратоборно, сепаратистичко руководство НХД, бар они који не би журили према Словенији и Аустрији, било би принуђено на преговоре, чији би основ био једнако уважавање интереса и политичке воље Хрвата и Срба. Рат би био завршен још 1991. у бившој југословенској Републици Хрватској, а у БиХ га не би ни било. Сами преговори могли су бити одржани и у Бечу, јер би се до Беча они вјероватно зауставили …Међутим… Крени, стани, 73 примирја, док непријатељ не ојача, спољни противник се организује, нама самима све не дозлогрди, а оскудни материјални ресурси, без икавог савезништва, не нестану. „Паметна“ политика, нећемо ми ово, да не би они нама оно, па нећемо ово да не би они нама оно, доказује непостојање ратоводства као највишег споја стратегије и политике, а за резултат има да ми нисмо урадили ништа а они нама свеједно јесу и оно, и оно и оно…“

Да би било још горе, Милошевић је прогласио „да Србија није у рату“ (што имплицира да ће рат бити изгубљен те се ствара одбрмбени механизам), тако да је галиматијас био потпун.

А не, ту су и санкције „босанским Србима“ 1994. Полудефинисана Југославија под санкцијама удара санкције делу своје полудефинисане просторије?! И сви знају да су те санкције фингиране. Ко је ту био луд? Наш Слобо коњушарским триковима хтео неког да превари, или да се пред својим смушеним гласачким телом прикаже као веома лукав тип, без икаквих суштинских побољшања, а са много штете?
Био би врхунац државничког бешчашћа пасивно гледање прогона Срба из Хрватске, да се Милошевић у вези тога претходно са Туђманом није договорио у Карађорђеву. Значи, може и горе од тог врхунца. А што су раније српске полувојне формације из Лике под оружјем долазиле у Београд да бране Милошевића од Срба, одузима им право да га накнадно криве за своју тагедију.

Дефинисати да ти је „међународна заједница“ главни непријатељ је равно националном самоубиству. Објективно, гео-политички положај Срба је био врло неповољан, али је шанса да се „међународна заједница“ не окрене против нас је реално постојала, само се налазила на супротном крају идеолошке скале, на коју окорели титоисти по цену опште пропасти нису хтели прећи. Наиме, на таласу „антибрократске револуције“ Срби су имали шансу пре Пољске „Солидарности“ и пада Берлинског зида да крену у рушење комунизма; могли смо први (а не последњи) скинути петокраку са својих застава и тако, као прве демократе бившег комунистичког блока, кренути у стварање своје државе. У том случају би и приближавање НАТО-пакту и УСА имало смисла и оправдања. Уместо тога, генерали ЈНА су се упетљавали у завере у Русији не би ли се вратио стаљинизам па да нас онда стаљинисти бране. Затим, после пропасти пуча, од тих истих Руса смо очекивали помоћ и заштиту. Кључне године су проћердане у махнитој одбрани илузије Титовог система и грчевитој одбрани Србије од Срба.

Одбрана личног положаја Слободана Милошевића се одвијала по врло једноставној матрици – што је више примораван на предају „спољњих“ српских земаља, то је више појачавао репресију у центру. На раменима су му стојала два црна гаврана – Војислав Шешељ и Мира Марковић, уз чију помоћ је држао Србију у покорности. Уместо да сабира Србе на све могуће начине, он је копао идеолошке ровове међу народом, мислећи да је јако паметно држати се максиме „завади па владај“. Дијаспоре се сећао само кад је ваљало извући паре, по ком задатку је слао Брану Црнчевића и Војислава Шешеља.

У вечитој игри наизменичног инаћења и понизног пристајања на наметнуте услове „међународне заједнице“, Милошевић је после потписивања Дејтонског споразума (који су сви дрги видели као привремени маневар да се Срби умире), заиста био убеђен да ће добити Нобелову награду за мир као „фактор мира и стабилности на Балкану“. У ту сврху, Милошевић се лако ратосиљао дотадашњих највернијих сабораца Борислава Јовића, Михаила Марковића и Милорада Вучелића. У стварности у Вашингтону му је стреман свилен гајтан.

Колико је Милошевић третирао народ као бесловесну стоку са којом може слободно да манипулише, показао је референдум о заштити српског суверенитета на КиМ.

Народна скупштина Републике Србије расписала је, на предлог Слободана Милошевића, 7.04.1998. референдум о међународном посредовању у сукобу на Косову и Метохији. Референдумско питање је гласило: „Да ли прихватате учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији?” Референдум је одржан 23.04.1998. На референдум је изашло 5.297.776 бирача (73,05% уписаних бирача). Против учешћа страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији изјаснило се 94,73% гласача.

Шест месеци касније, након преговора са Ричардом Холбруком, 13. Октобра, Милошевић пристаје на услове из резолуције 1199, успостављање самоуправе на Косову и Метохији, организовање слободних избора у року од девет месеци, амнестију за кривична дела на Косову и Метохији (осим најтежих) и успостављање локалне полиције по етничком саставу становништва, при чему је дозвољено да у покрајини остане 15.000 војника и 10.000 полицајаца, и предвиђено надгледање Косова неборбеним НАТО авионима и долазак мисије од 2.000 верификатора, за чијег је шефа постављен Вилијем Вокер. Као да референдума није ни било. Милошевић противно референдуму издао и предао Косово шиптарским терористима и НАТО окупаторима који су још увек тамо.

Само нас је једног јутра обавестио „да смо победили НАТО“.

СПС је формирао тако што је ујединио СКС са ССРНС (социјалистичким савезом). Тим уједињењем дела целине са целином запосео је позамашну државну имовину и организовао моћни режимски апарат. У септембру 1990. донет је нови Устав Србије којим је власт председника републике знатно проширена.

Пошто је себе прогласио за неприкосновеног самодржца, сматрао је да сме да краде изборе. Видео је себе као новог реформисаног Тита, коме у наслеђе спада и „ћорава кутија“.

На изборима децемра 1992. у Србији је највише гласова и посланичких места освојио СПС, 47 одсто. Подаци кажу да партије демократске опозиције нису имале своје представнике на половини од укупно око 10.000 бирачких места у Републици. Нису имале ни контролу над радом “изборне администрације”. Посматрачка мисија КЕБС-а у свом завршном извештају говори о “бесрамној пропаганди”.
На изборима 3. Новембра 1996. однела је победу коалиција СПС–ЈУЛ–НД. То је била једна од највећих Милошевићевих победа, уз 1990. годину. Било је савршено јасно да постоји гомила бирачких места на којима је крађа очигледна. У места Ђерекаре са албанским живљем у изборној јединици Врање у којој је на изборе наводно изашло свих 1.219 уписаних бирача и сви су до једног гласали за коалицију СПС–ЈУЛ–Нова демократија. Међутим, био је двокружни систем избора на локалу. У другом кругу су се објединили сви опозициони гласови и коалиција Заједно је однела велику победу. То је било велико изненађење за социјалисте. Чак и после истека законског рока бројало се, бројало и – фалсификовало. Партија на власти наредила је своме судству да масовно поништи и преиначи изборну вољу грађана.

Судови су убрзано почели да поништавају изборе и да заказују трећи круг. Победа коалиције “Заједно” у Београду је судском пресудом скресана са 70 на 23 мандата. Пошто је било очигледно да се то дешава само у случајевима где је опозиција победила, хиљаде грађана Београда, Ниша, Ужица, Смедеревске Паланке, Зрењанина, Краљева, Пирота, Јагодине почело је да демонстрира против изборне крађе. После три месеца хаоса који је глупо и арогантно произвео, Милошевић је признао да је крао изборе фамозним Lex specialis, и то тек након непотребног и фундаментално штетног увлачења „међународног фактора“ у оно што је требало бити скључиво наша брига.

Већ наредне године, 1997, на изборима за председника Србије догодило се исто са „опозиционим“ кандидатом Војиславом Шешељом, само се овај није бунио што је покраден, већ је ушао у коалицију са СПС и ЈУЛ.

Сличан сценарио требало је да буде примењен и на савезним председничким изборима 2000. године. Од свих избора одржаних 24. септембра најзначајнији су били председнички. Били су то одсудни избори између власти и опозиције, Слободана Милошевића и Војислава Коштунице. Резултати неколико истраживања спроведених на територији Србије (без Косова) недвосмислено су указивали на убедљиву победу Коштунице. То се потврдило и на изборима.

Међутим, Савезна изборна комисија (СИК) од 25. септембра до 5. октобра, настојала је да преиначи резултате. СИК је фалсификовао резултате објављујући у својој Одлуци (“Службени лист” СРЈ од 29. септембра 2000) да је кандидат ДОС-а, Војислав Коштуница, добио 49,9 одсто од укупног броја гласова. По томе, Коштуница није испунио услов (од 50 одсто плус један глас) да би био изабран у првом кругу, па је други круг председничких избора био заказан за 8. октобар. Због очигледног покушаја изборне преваре, лидери ДОС-а позвали су на грађанску непослушност и масовне протесте све до признавања изборних резултата. Тада се догодио и Пети октобар. СУС је потом као од шале поништио своје решење од претходног дана и признао председничке изборе.

Ко краде, тај и краде. Милошевић никада није рекао, али су његове невербалне поруке јасно гласиле „ако не знамо да се бијемо, знамо да крадемо“.

Најпре је покушано са „зајмом за економски препород Србије“ који је лоше прошао, али шта је са сакупљеним парама било нико не зна. Затим је апцигована девизна штедња грађана. Онда се кренуло са историјским државним финансијским пројектом пирамидалне штедње, који је осмислио одани Милошевићев сарадник Никола Станић. Језда и Дафина су биле безначајне личности које су истурене напред и које су на крају трагично прошле. Превара пирамидалном штедњом није наш изум, али је жалосна и срамотна мазохистичка хистерија која је завладала тих дана у Србији. Преваре се људи, али да по читаву ноћ десетине хиљада људи стојички чекају пред „банкама“ да би свој тешко стечени новац ујутру поклонили тајкунима је српска народна брука. Највећа пљачка народа ипак је изведена кроз хиперинфлацију. За време санкција деведесетих из Србије је новац преко Кипра буквално у џаковима изношен. Наши високи дипломатски функционери с дипломатским пасошем су у врећама са тзв. пропратним писмом које се због тога на граничним контролама не отварају износили паре преко Кипра, а у руске и шангајске банке. Годинама, сусретали су се и мимоилазили наши амбасадори са џаковима по авионима.

Настала је читава плејада ратно-профитерских тајкуна углавном окупљених око идеолошки „левичарског“ ЈУЛ-а. Међу њима су била и деца председничог пара који су већ у школском узрасту постали милионери. Са пар изнимака ти тајкуни и данас владају Србијом.

Уз строгу паску државне безбедности цветао је шверц, а многи фронтофски и изафронтофски црноберзијанци су се етаблирали.

Према накнадно објављеној „Белој књизи“ криминалистичке полиције у то време било је евидентирано 118 криминалних група, са 551 чланом, као и 205 “солиста”, који нису волели да групно чине кривична дела. Забележено је да се 50 група, са близу 300 чланова, бави свим видовима криминала, док су се за насиље, убиства, разбојништва и изнуде “специјализирало” 15 екипа, а за трговину наркотицима њих 20. Београд, као највеће подручје, имао је тада 13 кланова и само једног “солисту”. Набројани су “сурчинци” (дрога, аутомобили), “земунци” (убиства, отмице, дрога) “новобеограђани” (убиства, разбојништва, возила, дрога), “бежанијци” (убиства, кокаин, изнуде), “звездарци” (обрачуни са другим групама, убиства, рекет, шверц нафте, дрога), “вождовчани” (крађа аутомобила, дрога)… Поред ових кланова набројане су и друге екипе. Готово ниједна од ових екипа данас није у “животу”, односно повукли су се у “пензију”. Опрали су новац и уложили га у легалне бизнисе.

Изјаве Дафине Милановић после личног и финансијског слома могу се гледати као трабуњања луде грофице. Међутим, хрватски тисак јој у много чему даје за право, те се може сматрати да су Слободан Милошевић и Фрањо Туђман, осим у ратним, били и у тесним пословним и ортачким везама. (Тезу о међусобној сарадњи и трговању зараћених страна потврдио је за “Вечерњи лист” и Костадин Пушара, професор Економског факултета у Бечу, који је 1992. за Народну банку Југославије обављао контролу пословања Дафимент банке). Или ћемо поверовати у интерпретацију Драгана Хаџи-Антића да Мира Марковић са сином, снајама и унуцима, преживљава у Русији на ексклузивној хацијенди од скромне професорске пензије?

Цео период владања Милошевића Србијом обележен је насиљем. 9.-ог марта 1991. заиста је био спреман да од центра Беоограда направи Тјен ан Мен. Није демеонстранте спасла толико команда Вука Драшковића да се јуриша на полицијски обруч, колико кошава, која је растерала сузавац или неке блаже бојне отрове који су бацани на њих са кровова околних зграда. Иначе би у стампеду и ропцу страдале хиљаде.

После крађе избора 1996. и дуготрајних протеста, организује „контра-митинг“ у намери да директно сукоби народ без обзира на последице. Милошевић демонстранте назва „шачицом фашиста“ а председник Скупштине Србије Драган Томић у интервјуу РТС-у препознаје међу демонстрантима и студентима “профашистичке елементе”, а опозицију оптужује за “манипулацију децом” (звучи познато?) Биланс митинговања “за Србију” у организацији СПС-а и ЈУЛ-а био је (према званичним извештајима) 60 озбиљније повређених. У Чика Љубиној улици Живко Сандић, члан СПС-а из Врбаса, пуца у главу Ивице Лазовића, оца двоје деце и члана СПО-а. Лазовић је остао инвалид (Сандић је осуђен на две године и четири месеца затвора, за које се не зна да ли је одслужио). Телевизијске камере неколико светских кућа забележиле су како Воја Вучинић, члан Општинског одбора СПС Приштина, витла пиштољем у правцу политичких неистомишљеника. Предраг Старчевић, члан СПО-а, издахнуо је под ударцима Слобиних контрамитингаша.

Што није успео до тада, покушао је 5. Октобра 2000. Али, то је већ и од њега било превише.
Сахрањен је у родном Пожаревцу, испод липе, као комуниста. Накнадно је проглашен за православца. Најближи сарадници немају времена да га се сете. Заузети су увођењем Србије у Европу.

5. АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ – Веран Немачкој
Aleksandar_Vučić_cropРођен у Београду, 5. марта 1970. Отац Анђелко, из села Чипуљић код Бугојна (БиХ), мајка Ангелина (девојачки Милованов) из Бечеја.

„Ја сам једини политичар који има писани доказ да није шпијун. Папир ми је издала БИА на мој захтев.“ – Александар Вучић.

Није шпијун, али велеиздајник је одавно постао. Да буде горе, још је далеко од тога да је рекао последњу реч, односно учинио последњу издају.

Издао је политичког оца Војислава Шешеља, издао је и политичког поочима Томислава Николића, СРС… Породицу реконструише чешће него владу. Издао је Косово и Метохију. Само још остатак Србије и Републику Српску није издао у пуном капацетитету. Но то време коначне издаје је пред нама.
Ментално-политички профил му је такав да је покупио најгоре особине претходника на ранг- листи. Једном сам га описао као „злог Минхаузена“. Ценио сам да сам направио добро поређење. Касније сам видео да нисам ни први ни једини који га тако види. Једноставно, зла природа и циркусантско-лажљива разметљивост одвећ су уочљиви.

Чак му и наследник Данило неодољиво подсећа на Марка Милошевића. Но, у свему, тај детаљ је најмање важан.

Таленат насилника је показао 1998. као министар информисања. Тада је Влада Републике Србије срочила, а Скупштина, у веселој атмосфери – уз спрдњу посланика владајуће коалиције (СПС-СРС-ЈУЛ) – и напуштање заседања полу-опозиционих посланика (СПО), по хитном поступку озаконила нови систем понашања у јавном информисању: свако сваког може да тужи за све и свашта. Тужитељ не мора да доказује оптужбу, а окривљени (власник листа, главни уредник, директор…) дужан је да у року од 24 сата судији за прекршаје предочи доказе о својој невиности. Ко не успе следи му брање коже на шиљак, одлазак имовине на добош, затвор, забрана рада. Реч је, дабоме, о Вучићевом Закону о јавном информисању којим је владајућа црвено-црна коалиција сасвим замрачила информативни простор србије. Данас је све исто, само је Вучић променио страну, па нас другосрбијански медији тероришу својим аутошовинизмом и накарадним „европејством“, све уз обилату финансијску подршку страних служби и српске Владе. Ти медији, међутим, и даље себе ките атрибутом „независни“. Тито и Енвер Хоџа нису толико „искакали“ са ТВ екрана као премијер Вучић. Колика је то нарцисоидност, осетила је на својој кожи извесна старлета Станија, јер се премијеру учинило да му мрачи славу и гуши извештавање o важним пословима које обавља са највећим светским државницима.

СНС је формирана 2008. Никада ни једна политичка партија није за тако кратко време учинила толики помор.

Једино што им се мора признати је да су систем „ботова“ (људи-партијских робота) довели до перфекције. У СНС се тачно зна колико који труд доноси „бодова“ и колико је бодова потребно за успон у партијској хијерархији и решавању егзистенцијалних питања. Нису у питању само интернет ботови који из своје „Тврђаве“ раде по сајтовима. Постоје и телефонски ботови и ботови „дор-д-дор“. Постоје и ћелави ботови у црним џиповима. Ни једни избори, макар и за месну заједницу или малу општину нису прошли без њиховог прикупљања бодова. Разбијених глава и носева на претек. Застрашивање људи као партијски задатак. Никада ни један од тих инцидената није законски санкционисан. Истина, овакво партијско устројство носи вирус самодеструкције јер као и у свакој пирамидалној странци на крају ће понестати бенефита за све ботове и њихове фамилије. Највећи губитник ће бити народ, јер у страначком функционисању одлучују појединачни и групни интерес, док се за критеријум државне користи не хаје. Бојати се међутим да штета буде ненадокнадива док СНС не презри.

„Какве су ти мисли, такав ти је живот“ написао је Отац Тадеј. За Александра Вучића се може рећи „какве су ти мисли, такви су ти саветници“. Ништа нашег „цара“ не разголићује до голе коже, ништа не открива подле намера иза бљутавих демагошких фразетина, као „саветници“ (или налогодавци) који дефилују као на манекенској писти и ниште нам државу. Заборави се брзо ко је дизајнирао СНС и ко управља из позадине нашом Владом, а није шала и није лако само и набројати имена свих тих хуља и зликоваца… Мортон Абрамовиц, Волфрам Мас, Бетина Нелен, Вилијам Монтгомери („Montgomery Sadler Matić & Associates”), Џејмс Лајон, Алистер Кембел, Доминик Строс-Кан, Алфред Гузенбауер, Себастијан Курц, Стивен Бајерс, Питер Лили, Иван Симич, Тамара Обрадовић-Мазал (бивши посланик ХДЗ), Марија Пејчиновић-Бурић, Микулаш Дзуринда, Алан Биро, Јорг Хескенс… И наравно, Тони Блер („Tony Blair Associates“ ). Виђена си и два америчка наредника како уче наш елитни војни кадар, али њихова имена не знамо.

Из непрегледне плејаде наших умних људи који саветују Владу на њеном реформском курсу поменућемо Душицу Јевђеновић, старлету. Кога и како г-ђица Јевђеновић саветује у Влади, нисмо кадри докучити.

Листа министара је компилација ликова неоптерећених знањем и морално ровашених имена. Највећи поборник „евроинтеграција“ и приступања НАТО, Зорана Михајловић, која по врх поседује сертификат специјалистичког семинара Методологија савремене корупције (Canadian Development Agency i Centar za menadžment), (видети афере Чајетина/Златибор или афера Храст), купује о државном трошку гаће, како се накад звао „доњи веш“, док се нисмо еманциповали.

Није чудо што афере престижу једна другу. „Ад хок“ се присећамо, без претензија да обухватимо све циркусе (на жалост често са најтрагичнијим последицама) Вучића и компаније…Поплаве, Сребреница, азиланти, „косовски циклус“, Газиводе, Београд на води, „хеликоптер“, нотари, „прислушкивање“, Ветропарк, „вамбрачно дете“, Миша-Банана, „Лото“, „Златиборска афера“, „афера VW“, „афера арматура“, посете Америци, дрон, заташкавање саобраћајних несрећа, храст Савинац, Ваљевска Грачаница, летовање на Тајланду, брат Андреј vs. милиција, брат Андреј и фантомска фирма, продаја Телекома…

Што је немачка полиција преузела контролу наших граница није афера већ окупација.

Ништа што су започели нису људски урадили или завршили на корист народа. Колико смо само слушали о „решавању 24 приватизације“, „борби против корупције“, борби против тајкуна „макар живот изгубио“, укидању партијског запошљавања… и ништа, буквално је све остало исто, само горе.
Влади не пада на памет да се бори против корупције, у шта су се заклели након преузимања власти. На листи земаља са највишом корупцијом тонемо.

Економске чињенице су неумољиве. Србија ће се на крају 2015. наћи међу 10 најслабијих привреда света. Такође, налази се међу десет најспорије растућих привреда света (амерички пословни портал Biznis insajder). Бруто друштвени производ Србије прошле, 2014. године на нивоу је БДП-а из седамдесетих година XX века. У односу на БДП Србије 1989. године, прошлогодишњи је био за трећину мањи. Удео индустријске производње у БДП-у Србије је са 40% 1989. године срозан на 23,5% прошле године. Не ствара се довољно нових вредности, не повећавају се продуктивност рада и стопа запослености, нема раста БДП-а, већ пад од 1,8% прошле 2014. За ову годину се проглашава за епохални успех ако достигнемо један од најнижих пораста у свету од скоро 1%. Поред мале производње и велике незапослености проблем је и високи спољнотрговински дефицит. Узрок је, наравно, низак извоз, који је око 20% БДП-а, што значи да се извозом не може решити питање спољне ликвидности.
Три владе (Цветковића, Дачића и Вучића) потопиле су Србију у живо блато дужничког ропства, са укупно 14 милијарди евра узетих кредита током протеклих 7 година (7 милијарди евра Цветковић, а 7 милијарди евра Дачић и Вучић). Тако на крају 2014. године јавни дуг Србије износи 22 милијарде и 757 милиона евра, што је 70,9% БДП-а, знатно више од пројектованих 45%. Само за камате на узете кредите Србија ове године мора да исплати милијарду евра, што је 3% БДП-а! Па да и даље узима нове кредите, да би враћале раније узете, плус камате!

Домаћа производња и пољопривреда су растурени, Народна банка се ништа не пита већ монетарну политику воде стране банке и увознички лоби.

У првом кварталу 2015. године просечна месечна расположива средства по домаћинству износила су 58.800 динара, а издаци за личну потрошњу домаћинства износе 60.295 динара. Велики је оптимизам уверење да четворочлана породица може са 60.000 да живи достојно човека, но и овако се види да већина народа вегетира на скали између сиромаштва и потпуне беде.

У тако очајној економској ситуацији Србији је забрањено да повећа извоз у Русију, јер ЕУ води привредни рат против ње. И опет, по старој матрици, Александар Вучић уводи прикривене санкције Русији, („да се Власи не досете“). Извоз није забрањен али је процедура таква да је подвиг нешто тамо продати. Уз то, предузећа која послују са Русима су под појачаним (малициозним) надзором пореске управе. Штета коју ћемо непосредно претрпити се мери милијардама евра. Али, још горе је што нико није толико наиван да не прозре Вучићеву блентаву „двоструку игру“, па ће погубне последице бити далекосежније, а са Запада као „награду“ можемо очекивати неко ново понижење.

Кад је држава тако сиромашна, није чудо што министри деле злу судбину. Бар тако изгледа по ономе што су као одговорни и поштени људи пријавили као своју имовину. На челу је Александар Вучић, председник Владе Србије, који нема ништа! До душе, вазда пакосни новинари помињу један стан, други стан, ауто, други ауто, кућа, вински подрум, куће, земљу, њиве уБосни… Кеш се не помиње, сем у неким трачевима о изношењу по пар милиона евра годишње на далека острва. Нема ништа ни министар Расим Љајић, који изгледа живи испод моста, као и колегиница му Јадранка Јоксимовић. И већина осталих живи толико тегобно према личном опису, Дачић и Вулин примерице, да се човеку просто срце поцепа кад увиди колико су то скромни и доследни левичари.

И такви ће да бране државу?

Српска православна црква: „Србија има тапију на 58,79 % земљишта територије Косова и Метохије – од чега значајан део представља имовина Српске православне цркве, затим државна, друштвена и приватна имовина, што чини 641.071 хектар од укупно 1.090.410.“

Уставни суд Србије је 26. фебруара 2014. године оценио неуставном Уредбу о катастру за Косово, која је настала на основу Бриселског споразума. Суд је овом одлуком још једном дао Влади Србије рок од шест месеци да Уредбу о катастру уреди онако како налаже Устав Србије.

На овакву одлуку Уставног суда реаговао је министар правде Никола Селаковић, износећи став Владе да Бриселски споразум није правни већ политички акт, те да се Уставни суд треба огласити као ненадлежан за ово питање.

(Напомена: Дрецун: Оцена УСС неће утицати на бриселски процес. Нема повратка на старо, нити га сме бити.)

Касније, Уставни суд је донео закључак којим је одбачен предлог ДСС за оцену уставности и законитости парафираног “Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа” између Владе Републике Србије и Привремених институција у Приштини, од 19. априла 2013. године.“…Уставни суд сматра да Бриселски споразум по својој природи није међународни уговор, односно општи правни акт, како је то тврдио предлагач, већ политички акт настао у процесу политичког дијалога, наводи се у информацији.“ Та одлука суда “резултат је свеобухватне анализе појединих елемената Споразума, коју је Суд извршио сагледавајући различите аргументе које су у оквиру одржане јавне расправе изнели позвани експерти из области међународног јавног и уставног права”.

Свакоме је тако јасно да је „Бриселски споразум“ акт свеобухватне велеиздаје, па и судијама „Уставног суда“ који су без по муке скочили себи у сомак.

Бриселским споразумом држава Србија се одрекла права да ће штитити српске светиње на Косову и Метохији, од Пећке патријаршије до Грачанице. Покушавајући сада да оспори улазак Косова у Унеско Влада схвата да о српским светињама треба да брину они који су кроз историју те светиње највише и палили и скрнавили а то је данас сепаратистичка власт у Приштини.

На револт због велеиздаје Бриселским споразумом, драматични Вучић је у своју заштиту потегао рођено дете у кратком тренутку кризе идентитета:

– Немам реч којом бих описао како ми јуче син од 15 година плаче и виче како ће да се убије због онога што добија преко Фејсбука и не знам чега. И за то сам ја крив? Због чега? Због тога што сам се борио за Србе на Косову и Метохији? Због тога што нисам дао да уђе тачка 14. која је предвиђала столицу у УН? Због тога што нисам дао да се промени тачка 9. за регионалног команданта? Због тога што сам тамо на патос легао не желећи да прихватим све што су тражили? Је ли због тога? Због тога треба нашој деци да шаљу такве поруке? – рекао је Вучић. – Он је нагласио да такве поруке нико неће слати више ниједном детету, и да “бандитска Србија неће победити нормалну и пристојну Србију.”

Данашња „пристојна Србија“ је велеиздајничка и бахато-пљачкашка Србија, чија деца летују на јахтама старих тајкуна.

Заиста је СНС са својим трабантима силом изгонио народ на „косовске“ изборе; заиста су тако изабрани „српски посланици“ „Скупштине Косове“ потписивали заклетве новој „држави“ на изјавама са налепљеним вињетама преко грба Косове.

Уистину, јесмо ли икада у историји имали издајнике са тако мало шлифа?

Има оних које Александар Вучић никада неће издати – БиХ, Мађарска, Аустрија, Немачка. Пре ће иступити из Владе, него што ће издати једнострано пријатељство са Немачком. И будите уверени да овај пут не лаже. Зато је истина да смо под аустроугарском окупацијом. То што окупатори чак говоре екавицом, није нам олакшање.

austro-ugarska-ultimatum-gavrilo-princip_660x330

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s