(Љубиша Радовић) – Болест ЕУропизма и „прикљученија“

Болест ЕУропизма и „прикљученија“… или: „Како су нам увалили Доситеја“ ?

„Једно бекство у манастир, бекство Светог Саве, и друго бекство из манастира, бекство Доситеја Обрадовића, опредељују животни пут не просто две личности, Светог Саве и Доситеја; не значе само ни утемељење две епохе у историји Српске културе – средњовековне, од Светог Саве до Доситеја, и нововековне – од Доситеја до данас; та два историјски независна чина судбински се одражавају на ход  једне нације кроз векове, али истовремено символишу жеравичну раскрсницу на којој се непрестано налази човек уопште, и од које зависи његова судбина у времену и у вечности.  Свети Сава и Доситеј су два егзистенцијална става према животу и свету, два става који се узајамно додирују и прожимају на многим тачкама, али и који се суштински разликују у оном што је најбитније и најпресудније за човеков живот у времену и простору, али и дубље и шире од времена и простора.“

Митрополит Амфилохије (Радовић)

---

СВЕТОСАВЉЕ КАО ПРАВОСЛАВЉЕ СРБИНОВО

Почетком растакања Србије, Србије за коју се „радо ишло у војнике“, доласком неких нових времена у којима су „Срби“ били противници Србима, у временима кад је „било што бити не може“, на зидовима изнад школске табле, место су заузеле две фотографије, фотографије Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, а Икона Светог Саве склоњена је да се више никад не врати, веровали су тадашњи „господари истине“. Пред Саборном Црквом, као неми сведоци српске лудости, леже два гроба, гроб оца „просвећености“ Доситеја и гроб оца „писмености“ Вука. Нека гробова нек гробују и нек је онима који су у њима, лака земља, а ми ћемо се бавити истином, истином о злосрбима и несрбима, који можда и „нису знали шта раде“,

Јесмо ли се икада запитали зашто су цркве по Војводини, а и по добром делу централне Србије, налик католичким. Јесмо ли се икад запитали зашто су иконостаси у тим црквама од пода до висине олтарске апсиде и зашто су иконе све, само не ликови које видимо на фрескама средњевековних манастира из доба Немањића ?

Одговор ћемо као и увек, наћи у историји времена од пропасти Српског Царства па до данас.

Тежња запада, или бар оног дела запада који се ослања на Балкан, нескривено је била освајање Православног Балкана, променом свести Србинове, културним растакањем, унијаћењем и у крајњем потпуним расрбљавањем непокорних Срба. Тај „посао“ урађен је маестрално, на шта у потпуности указује бесмисао свега овога у чему смо принуђени да живимо данас. Више се ни не сећамо ко смо и чији смо, где идемо и одакле смо дошли и да ли смо уопште и долазили или смо староседеоци овде. Светосавски смо само традиционално и у фрагментима који више личе на пркос него на Веру. Залутали смо у беспућу сопственог идентитета и допустили смо да нас воде људи „с’коца и конопца“, тапкајући у магли самозаборава. У какофонији вавилонски побрканих гласова још чујемо одјек по неког гласа који би на запад, у руке зломислећем, јер тамо је новац, тамо је будућност, тамо је живот…кратак, али сладак. Од те сласти данас, када смо пристали на све, остала је само горчина у устима лаковерних и наивних Срба. Добили смо ништа, а дали смо све. На рулету на ком „миш бели срећу дели“ остали су само мишеви да „владају“ нама, мишеви неспособни да владају собом. Остао је несој од несоја којег ћемо се стидети до века као што се стидимо „Срба“ усташа, „Срба“ монтенегрина, „Срба“ македонаца, “ Срба“ муслимана, „Срба“ комуниста, „Срба“ демократа, „Срба“ атеиста и антитеиста. Остаде нам само стид.

Јесмо ли се икад запитали зашто нам ћирилица нестаје а латиница цвета ?

Вукова реформа писма, у својој огољеној форми, била је потпуни раскид са до тада важећим „славено-сербским“ писмом као и правописом који је до тада важио. Узрочно последична веза те реформе манифестује се стањем у којем је српско писмо данас. Данашња одбрана ћирилице је заправо одбрана онога што је од ћирилице преостало. Вукова реформа је новоћирилицу учинила погодном за латинизацију и одбрану остатака остатка учинила тако компликованом. Вукова реформа имала је пре свега политичку позадину, диктирану као и обично, од стране Беча.

То су по мом мишљењу разлози зашто Доситеја и Вука не треба гледати као просветитеља и оца писмености, већ као два човека који су својим делима и неделима значајно допринели да на „жеравичној раскрсници“ на којој су се Срби оног времена налазили, одаберу смер који води ка западу, ка царству земаљском, ка нестајању и поништавању свега у Срба и ка отварању врата бездане јаме на чијој ивици стојимо данас, запитани хоће ли нас више бити. Без Вере, без земље, без језика и писма – остадосмо само ми, робље незаробљено, слабо просвећено и слабо писмено.